Zašto narkomani lažu? Evo kakva je psiha narkomana

Kada osoba koja ima problem sa drogom počne da krije gde je bila, koliko novca je potrošila, sa kim se viđa ili da li je ponovo uzela psihoaktivnu supstancu, porodica se često pita jedno isto pitanje, zašto narkomani lažu čak i kada je problem očigledan?

Laganje, poricanje i prikrivanje mogu se javiti kod osoba koje se bore sa zavisnošću, ali važno je razumeti da se ne ponašaju svi ljudi sa zavisnošću na isti način. Iza neistina se mogu nalaziti strah, stid, poricanje problema, pokušaj izbegavanja posledica ili potreba da se nastavi sa korišćenjem droge bez ometanja.

To ne znači da svaku laž treba opravdavati ili tolerisati. Razumevanje razloga koji stoje iza takvog ponašanja može, međutim, pomoći porodici da postavi zdravije granice, razgovara na konstruktivniji način i lakše prepozna trenutak kada je potrebna stručna pomoć.

Zašto osobe sa zavisnošću lažu i skrivaju problem?

Zavisnost može uticati na prioritete, ponašanje, donošenje odluka i odnose sa drugim ljudima. Kada potreba za psihoaktivnom supstancom postane jedan od dominantnih motiva u životu osobe, ona može početi da skriva informacije koje bi mogle da ugroze mogućnost da nastavi sa korišćenjem droge.

Zbog toga se laganje često ne odnosi samo na pitanje: „Da li si danas uzeo drogu?“ Osoba može skrivati novac, dugove, mesto na kojem je boravila, društvo sa kojim se viđa, probleme na poslu ili posledice koje je konzumiranje već izazvalo.

Poricanje i umanjivanje problema

Jedan od čestih razloga je poricanje.

Osoba može tvrditi da „može da prestane kada poželi“, da drogu koristi samo povremeno ili da porodica preuveličava problem. Ponekad se konzumiranje poredi sa ponašanjem drugih ljudi: „Svi to rade“, „Nisam ja najgori“ ili „Moj prijatelj uzima mnogo više od mene“.

Poricanje može biti način da osoba izbegne neprijatno suočavanje sa posledicama sopstvenog ponašanja. Ako bi priznala puni obim problema, morala bi da razmotri promenu, lečenje ili odricanje od supstance koja je postala važan deo njenog života.

Strah od posledica

Osoba može lagati jer se boji šta će se dogoditi ako kaže istinu.

Može strahovati da će izgubiti poverenje partnera, da će roditelji pokušati da je kontrolišu, da će izgubiti posao, da će biti osuđivana ili da će porodica insistirati na lečenju.

Što su posledice koje osoba očekuje ozbiljnije, to može biti jača potreba da problem prikrije.

Stid i osećaj krivice

Mnogi ljudi sa zavisnošću svesni su da njihov način života povređuje ljude oko njih. Mogu osećati stid zbog stvari koje su uradili, novca koji su potrošili, obećanja koja nisu ispunili ili ponašanja tokom perioda korišćenja droge.

Umesto da priznaju šta se dogodilo, mogu pokušati da sačuvaju sliku o sebi tako što će deo stvarnosti sakriti ili promeniti.

Laganje tada može privremeno smanjiti neprijatnost, ali dugoročno dodatno narušava poverenje u porodici.

Želja da se korišćenje droge nastavi

Ponekad je razlog veoma direktan: istina bi otežala nastavak konzumiranja.

Ako porodica sazna gde osoba nabavlja drogu, koliko često je uzima ili koliko novca troši, verovatno će pokušati da reaguje. Osoba zato može skrivati informacije kako bi zaštitila ponašanje koje je povezano sa zavisnošću.

Upravo zbog toga razumevanje bolesti zavisnosti ne znači samo razumevanje dejstva određene supstance, već i razumevanje promena u ponašanju, prioritetima i odnosima sa drugim ljudima.

Kakva je psiha narkomana?

Kada član porodice iznenada počne da laže, krši dogovore ili donosi odluke koje mu ranije nisu bile svojstvene, bliski ljudi često kažu: „Ovo više nije ista osoba.“

Zavisnost zaista može značajno uticati na ponašanje i način donošenja odluka. Ipak, izraz „psiha narkomana“ ne treba shvatiti kao da sve osobe koje koriste drogu imaju identičnu ličnost ili isti obrazac ponašanja.

Način na koji će se problem razvijati zavisi od vrste supstance, trajanja i učestalosti korišćenja, mentalnog i fizičkog zdravlja, porodičnog i društvenog okruženja i brojnih individualnih faktora.

Kako zavisnost utiče na razmišljanje i donošenje odluka?

Psihoaktivne supstance mogu uticati na moždane sisteme uključene u nagrađivanje, motivaciju, kontrolu impulsa, emocije i donošenje odluka.

Kod ponavljane upotrebe određena ponašanja postaju sve više usmerena na pronalaženje i korišćenje supstance. Aktivnosti koje su ranije bile važne, kao što su posao, porodica, obrazovanje, hobiji ili prijateljstva, mogu postepeno gubiti prioritet.

Osoba zbog toga može donositi kratkoročne odluke koje joj omogućavaju da dođe do droge, iako zna da će te odluke kasnije imati negativne posledice.

To može uključivati skrivanje, pozajmljivanje novca, kršenje dogovora ili davanje obećanja koja ne može da ispuni.

Poricanje, impulsivnost i žudnja

Kod zavisnosti se često javlja snažna žudnja za supstancom. U takvom stanju trenutno olakšanje ili mogućnost ponovnog korišćenja može dobiti prednost nad dugoročnim posledicama.

Zbog toga osoba može iskreno obećati da više neće uzeti drogu, a zatim nekoliko sati ili dana kasnije ponovo posegnuti za njom.

Porodica to često doživljava kao svesnu manipulaciju. Ponekad ona zaista postoji, ali kod zavisnosti treba uzeti u obzir i snažan konflikt između želje osobe da prestane i potrebe da ponovo koristi supstancu.

Zavisnost nije samo pitanje snage volje

Česta greška je očekivanje da osoba jednostavno „preseče“ i prestane.

Odluka da se nešto promeni jeste važna, ali razvijena zavisnost nije samo pitanje karaktera ili snage volje. Biološki, psihološki i socijalni faktori mogu zajedno doprineti nastanku i održavanju problema.

Zbog toga stalno ponavljanje rečenica poput „Samo prestani“, „Ako nas voliš, nećeš više uzimati“ ili „Moraš samo da budeš jači“ najčešće nije dovoljno da promeni situaciju.

Da li narkomani mogu da vole?

Da. Zavisnost sama po sebi ne znači da je osoba izgubila sposobnost da voli, oseća privrženost ili brine o drugim ljudima.

Problem je u tome što aktivna zavisnost može značajno promeniti prioritete i ponašanje.

Osoba može voleti partnera, roditelja ili dete i istovremeno ga lagati, povrediti ili prekršiti obećanje zbog droge. Upravo ta kontradikcija često najviše zbunjuje porodicu.

Bliski ljudi tada pitaju: „Ako me voli, zašto mi ovo radi?“

Odgovor nije jednostavan. Osećanje ljubavi i sposobnost da se u određenom trenutku ponaša odgovorno nisu isto. Kada je život osobe snažno organizovan oko droge, potreba za supstancom može potisnuti ponašanja koja su ranije pokazivala privrženost i odgovornost.

To ne znači da porodica treba da prihvati svako ponašanje.

Ljubav prema osobi ne podrazumeva tolerisanje krađe, pretnji, manipulacije, nasilja ili finansiranja njenog korišćenja droge.

Tokom oporavka jedan od važnih procesa može biti ponovno uspostavljanje poverenja. Ono se obično ne vraća obećanjima, već vremenom i doslednim promenama u ponašanju.

Kako se ponašati prema narkomanu?

Kada porodica otkrije problem, reakcija često ide iz jedne krajnosti u drugu.

Neki članovi pokušavaju da potpuno kontrolišu osobu, dok drugi počinju da rešavaju svaki problem umesto nje kako bi je zaštitili.

Ni jedno ni drugo obično nije održivo.

Cilj je da osoba zna da ima podršku za oporavak, ali i da postoje jasne granice u vezi sa ponašanjem koje porodica neće prihvatiti.

Ne ponižavajte i ne etiketirajte osobu

Uvredama i ponižavanjem teško se gradi motivacija za promenu.

Rečenice poput „Propalica si“, „Uništio si nam život“ ili „Od tebe nikada neće biti ništa“ povećavaju konflikt i mogu dodatno pojačati stid i povlačenje.

Bolje je govoriti o konkretnom ponašanju:

„Brine me što poslednjih mesec dana ne dolaziš kući i što si počeo da pozajmljuješ novac.“

To je drugačije od napada na ličnost osobe.

Nemojte prikrivati posledice

Podrška ne znači uklanjanje svake posledice.

Ako porodica stalno vraća dugove, opravdava izostanke sa posla, laže drugim članovima porodice ili rešava probleme nastale zbog droge, osoba može biti dodatno zaštićena od posledica sopstvenog ponašanja.

To može nenamerno doprineti održavanju problema. Takvo ponašanje može biti deo suzavisnosti, kada porodica iz želje da pomogne počinje da ublažava posledice zavisničkog ponašanja.

Postavite jasne granice

Granice treba da budu konkretne, razumljive i takve da ih porodica zaista može sprovesti.

Na primer, roditelj može odlučiti da neće davati novac ako zna da postoji rizik da će biti iskorišćen za drogu.

Partner može jasno staviti do znanja da neće ostati u situaciji u kojoj postoji nasilje ili ugrožavanje dece.

Granica nije pokušaj kontrole druge osobe. Ona definiše šta ćete vi uraditi ako se određeno ponašanje nastavi.

Ne finansirajte korišćenje droge

Davanje novca osobi za koju znate da ga koristi za drogu nije pomoć.

Isto važi za prikrivanje dugova nastalih zbog zavisnosti ili stalno spasavanje osobe od finansijskih posledica.

Možete ponuditi hranu, prevoz do lekara, podršku pri organizovanju pregleda ili druge konkretne oblike pomoći koji su usmereni ka bezbednosti i oporavku.

Ponudite konkretnu pomoć

Umesto opšte rečenice:

„Moraš nešto da uradiš sa sobom.“

korisnije je reći:

„Ako želiš, mogu da budem sa tobom dok razgovaraš sa stručnjakom.“

Konkretnu pomoć je lakše prihvatiti nego zahtev za velikom i nejasnom promenom.

Kako razgovarati sa narkomanom?

Razgovor o zavisnosti nije jednostavan, posebno ako je poverenje već narušeno.

Cilj prvog razgovora ne mora biti da osoba odmah prizna sve što se dogodilo ili istog trenutka ode na lečenje. Ponekad je prvi uspeh samo to da razgovor ostane otvoren.

Izaberite pravi trenutak

Ozbiljan razgovor ne treba započinjati kada je osoba vidno pod dejstvom droge, veoma uznemirena ili agresivna.

Izaberite trenutak kada postoji dovoljno privatnosti i vremena da razgovarate bez prekidanja.

Ako postoji rizik od nasilja ili ozbiljne agresije, bezbednost porodice mora imati prednost nad pokušajem razgovora.

Govorite o onome što ste primetili

Umesto:

„Ti si narkoman i uništavaš sve.“

možete reći:

„Primećujem da poslednjih nedelja ne spavaš, često nestaješ, pozajmljuješ novac i ne dolaziš na posao. Zabrinut sam zbog tebe.“

Na taj način ne raspravljate odmah o etiketi, već o konkretnim promenama koje se mogu videti.

Slušajte, ali ne morate da prihvatite svako objašnjenje

Slušanje ne znači da morate poverovati u nešto za šta imate jasne dokaze da nije tačno.

Ako osoba kaže da nema problem, možete odgovoriti mirno:

„Razumem da ti to sada vidiš drugačije. Ja sam ipak zabrinut zbog stvari koje se događaju.“

Takav odgovor smanjuje potrebu da razgovor postane beskrajna rasprava oko toga ko je u pravu.

Ponudite pomoć umesto predavanja

Duga moralna predavanja najčešće dovode do zatvaranja razgovora.

Koristan cilj je da osoba čuje dve stvari:

da je problem ozbiljan i da pomoć postoji.

Možete jasno reći da ne podržavate korišćenje droge, a istovremeno pokazati da ste spremni da podržite lečenje i oporavak.

Šta ako se osoba naljuti?

Ljutnja, poricanje ili prekid razgovora ne znače da je razgovor bio beskoristan.

Ako situacija nije opasna, nema potrebe da se sve reši istog trenutka.

Možete završiti razgovor rečenicom:

„Ne želim da se svađamo. Važno mi je da znaš da sam zabrinut i da sam spreman da ti pomognem kada budeš hteo da razgovaramo o pomoći.“

Nakon toga dajte osobi prostor, ali nemojte odustajati od svojih granica.

Kako pomoći članu porodice koji se drogira?

Porodica ne može umesto druge osobe da donese sve odluke, ali može mnogo da učini.

Prvi korak je da se problem ne ignoriše.

Ako postoje jasne promene u ponašanju, nestajanje novca, problemi na poslu, rizično društvo, zdravstvene tegobe ili drugi znaci, čekanje da „sve prođe samo od sebe“ može dozvoliti da problem postane ozbiljniji. Ako niste sigurni da li promene ukazuju na upotrebu droge, pogledajte vodič kako prepoznati narkomana.

Istovremeno, porodica ne mora da čeka da osoba sama zatraži pomoć da bi se konsultovala sa stručnjakom.

Roditelji, partner ili drugi članovi porodice mogu razgovarati sa lekarom ili stručnjakom za zavisnosti kako bi bolje razumeli situaciju, procenili rizike i pripremili pristup razgovoru.

Važno je i da porodica ne zanemari sopstveno zdravlje. Život uz osobu sa zavisnošću može biti emocionalno i fizički iscrpljujući.

Podrška osobi sa problemom ne znači da ostatak porodice mora da zanemari svoje potrebe, bezbednost ili mentalno zdravlje.

Detaljnije smernice za porodicu možete pronaći u tekstu Kako pomoći zavisniku?

Kako naterati narkomana na lečenje, odnosno kako ga motivisati da prihvati pomoć?

Jedna od najčešćih pretraga porodica jeste „kako naterati narkomana na lečenje“.

Razumljivo je zašto se koristi baš takva formulacija. Porodica vidi da postoji ozbiljan problem, dok osoba koja koristi drogu odbija pomoć i često tvrdi da je sve pod kontrolom.

Ipak, pokušaji da se osoba silom ubedi, posrami ili slomi najčešće mogu izazvati dodatni otpor.

Korisnije je razmišljati o tome kako povećati motivaciju osobe da prihvati stručnu pomoć.

Šta ako osoba ne priznaje problem?

Nije neophodno da razgovor počne zahtevom:

„Priznaj da si zavisnik.“

Možete početi od posledica koje su očigledne:

„U poslednja dva meseca izgubio si posao, pozajmio novac od više ljudi i završio dva puta u hitnoj pomoći. Zabrinut sam da je droga postala ozbiljan problem.“

Osoba možda neće odmah prihvatiti vašu interpretaciju, ali joj je mnogo teže da ospori konkretne događaje.

Šta ako odbija lečenje?

Ne možete kontrolisati odluke odrasle osobe u svakoj situaciji, ali možete kontrolisati šta ćete vi podržavati.

Možete jasno staviti do znanja:

„Neću ti davati novac za koji sumnjam da će biti potrošen na drogu. Ali ću ti pomoći da odeš na pregled ili razgovaraš sa stručnjakom.“

To pravi važnu razliku između podržavanja osobe i podržavanja zavisnosti.

Da li ultimatumi pomažu?

Ultimatumi izrečeni u besu često ne daju rezultat.

Međutim, porodica ima pravo da postavi granice kada je ugrožena njena bezbednost, finansijska stabilnost ili dobrobit dece.

Zbog toga postoji razlika između pretnje:

„Ako odmah ne prestaneš, nikada više ne želim da te vidim.“

i jasne granice:

„Ne mogu da dozvolim da živiš u kući ako ovde donosiš drogu i ugrožavaš druge.“

Granice treba unapred razmotriti i postaviti samo ako ste spremni da ih dosledno sprovedete.

Kada porodica treba da razgovara sa stručnjakom?

Ne morate čekati da osoba pristane na lečenje da biste vi zatražili savet.

Stručna konsultacija može pomoći porodici da proceni ozbiljnost situacije, pripremi razgovor i izbegne poteze koji mogu nenamerno održavati problem.

Ako osoba pristane da potraži pomoć, sledeći korak je stručna procena i dogovor o odgovarajućem obliku lečenja zavisnosti.

Isti princip važi i kada problem nije povezan sa ilegalnim drogama. Na primer, poremećaj upotrebe alkohola takođe može biti praćen poricanjem, skrivanjem problema, konfliktima u porodici i odbijanjem stručne pomoći.

Kada je potrebna hitna pomoć?

Postoje situacije u kojima razgovor i ubeđivanje nisu prioritet.

Hitna medicinska pomoć potrebna je kada postoji sumnja na predoziranje ili ozbiljno akutno zdravstveno ugrožavanje.

Posebno ozbiljni znaci mogu uključivati:

• gubitak svesti ili nemogućnost buđenja osobe;
• veoma usporeno, nepravilno ili otežano disanje;
• plavičastu boju usana ili kože;
• epileptični napad;
• izraženu konfuziju ili gubitak kontakta sa realnošću;
• jak bol u grudima ili druge nagle ozbiljne fizičke simptome;
• neposrednu opasnost da osoba povredi sebe ili druge.

U takvoj situaciji ne treba čekati da efekat droge „prođe“ niti pokušavati da se problem reši porodičnim razgovorom. Potrebno je što pre zatražiti hitnu medicinsku pomoć.

Kako izgleda sledeći korak kada osoba prihvati pomoć?

Kada osoba pristane na stručnu pomoć, prvi korak je procena njenog trenutnog stanja.

Važno je utvrditi koju supstancu ili više supstanci osoba koristi, koliko dugo i koliko često ih uzima, da li postoje simptomi fizičke zavisnosti, prethodni pokušaji prekida, druga medicinska oboljenja i eventualni psihički problemi.

Na osnovu procene može se odrediti dalji pristup.

Kod nekih pacijenata prvo je potrebno medicinski nadzirano zbrinjavanje simptoma povezanih sa prestankom korišćenja supstance. Kod drugih važnu ulogu imaju psihoterapija, farmakoterapija kada je indikovana, rad na prevenciji povratka i podrška porodice.

Ne postoji jedan isti program koji odgovara svakom pacijentu.

Zbog toga kvalitetan pristup počinje individualnom procenom, a ne unapred određenim obećanjem koliko će trajati oporavak.

Više o proceni, fazama tretmana i podršci tokom oporavka pročitajte u vodiču o lečenju narkomanije.

Zašto narkomani jedu slatko?

Porodice ponekad primećuju pojačanu želju za slatkišima kod osobe koja koristi drogu ili je nedavno prestala da je koristi.

To se ne javlja kod svih ljudi i samo po sebi nije znak zavisnosti.

Promene apetita mogu biti povezane sa vrstom supstance, periodima neredovne ishrane, promenama sna i dnevnog ritma, kao i periodom oporavka nakon prestanka korišćenja droge.

Kod nekih ljudi slatka hrana može privremeno postati zamena za drugi izvor nagrade i zadovoljstva. U periodu ranog oporavka može doći i do vraćanja apetita koji je tokom korišćenja određenih supstanci bio smanjen.

Zbog toga povećana potreba za slatkim može biti jedna od promena koje porodica primeti, ali se ne može koristiti kao dokaz da neko uzima ili ne uzima drogu.

Česta pitanja o ponašanju osoba sa zavisnošću

Zašto narkomani lažu čak i kada porodica već zna istinu?

Osoba može nastaviti da poriče problem zbog straha od posledica, stida, izbegavanja konflikta ili potrebe da nastavi sa korišćenjem droge.

Umesto dokazivanja svake neistine, korisnije je razgovor usmeriti na konkretne posledice i jasne granice.

Može li zavisnost potpuno promeniti ponašanje osobe?

Zavisnost može dovesti do velikih promena u prioritetima, navikama, odnosima i načinu donošenja odluka.

Ipak, ne treba svaku osobinu ili svaki problem u ponašanju automatski pripisivati drogi. Psihičko zdravlje, ličnost, porodični odnosi i životne okolnosti takođe imaju važnu ulogu.

Zbog toga je stručna procena važna kada su promene izražene.

Zašto osoba stalno obećava da će prestati, a zatim ponovo uzme drogu?

Moguće je da osoba u trenutku obećanja zaista želi da prestane.

Kasnije se mogu javiti žudnja, simptomi povezani sa prestankom, stres ili okidači povezani sa ranijim korišćenjem.

Zbog toga ponovni povratak drogi ne mora značiti da osoba nikada nije imala nameru da prestane. To je istovremeno signal da samo obećanje često nije dovoljno i da je potrebna strukturisana stručna pomoć.

Koliko dugo žive narkomani?

Ne postoji jedno pravilo niti broj godina koji se može primeniti na sve osobe koje koriste drogu.

Rizik zavisi od vrste supstance, količine, načina korišćenja, kombinovanja više droga ili alkohola, učestalosti, zdravstvenog stanja i brojnih drugih faktora.

Predoziranje, kardiovaskularne komplikacije, povrede, infekcije i druga oboljenja mogu povećati rizik od prevremene smrti.

Zbog toga je mnogo korisnije reagovati na problem što ranije nego pokušavati da se proceni koliko dugo neko može nastaviti sa korišćenjem droge bez ozbiljnih posledica.

Kada porodica više ne zna šta da uradi

Život sa osobom koja ima problem sa zavisnošću može dovesti porodicu do osećaja bespomoćnosti. Nakon mnogo razgovora, obećanja i razočaranja, članovi porodice često više nisu sigurni da li treba da budu stroži, popustljiviji ili da potpuno odustanu od pokušaja da pomognu.

Ne morate sami da donosite sve te odluke.

Ako član porodice odbija da prizna problem, ako ne znate kako da započnete razgovor ili se situacija ponavlja uprkos pokušajima da pomognete, stručna procena može pomoći da jasnije sagledate naredne korake.

Cilj nije da se osoba posrami ili kazni, već da se problem prepozna, proceni rizik i pronađe način da se poveća spremnost za promenu.

Klinika MedTiM pruža stručnu podršku osobama koje se suočavaju sa zavisnošću i njihovim porodicama. Razgovor sa stručnim timom može pomoći porodici da proceni ozbiljnost problema, pripremi razgovor sa bliskom osobom i sagleda koji naredni korak može biti najprimereniji.